Katarakta predstavlja zamućenje očnog sočiva. Najčešće se javlja u starijoj životnoj dobi, nakon 65. godine života, i tada je definišemo kao senilnu kataraktu. U zavisnosti od genetskih predispozicija i prisustva određenih faktora rizika može se javiti i ranije, a u jako retkim slučajevima može biti prisutna i na rođenju. Smatra se da je katarkta prisutna u više od polovine pacijenata starijih od 65. godina, i njena učestalost se povećava sa godinama starosti. Katarakta je kroz čitavu ljudsku istoriju ostala najčešći uzročnik slepila u opštoj populaciji, što je čini ozbiljnim zdravstvenim i društvenim problemom. Ipak, katarkta predstavlja i najčešći uzročnik slepila koji se može lečiti, te je na odgovornosti lekara i pacijenata pravovremena dijagnoza i lečenje ovog oboljenja.
Uzročnici koji dovode do nastanka katarakte nisu dovoljno poznati. Smatra se da nastanku pored određenih strukturnih promena u sočivu doprinose i tzv. kokataraktogeni faktori, u prvom redu faktori sredine, prisustvo sistemskih bolesti, dijabetesa, hipertenzije, hiperholesterolemije, plućne insuficijencije, izloženost UV zracima, upotreba određenih lekova i dr. Sadejstvo ovih faktora postepeno dovodi do strukturnih promena u sočivu čime se njegova providnost smanjuje, a samim tim i količina svetlosti koja dospeva u oko. Postoje tri osnovna tipa senilne katarkte, nuklearni, kortikalni i zadnji subkapsularni tip. Ova podela je samo morfološka, jer se sva tri tipa katarakte ispoljavaju istim ili sličnim simptomima.
Razvoj katarakte je obično postepen i dugotrajan. Simptomatologija je u početku oskudna i postaje primetna tek kada sočivo dostigne određeni stepen zamućenja. Klinički se katarakta prezentuje smanjenom vidnom oštrinom, zamućenošću i zamagljenošću, koja je naročito primetna u uslovima dobrog osvetljenja. Može se javiti i pojačana osetljivost na svetlost tokom dana ili zaslepljivanje farovima tokom noćne vožnje. Često se javlja i izmenjena percepcija boja, jer se zamućeno sočivo ponaša kao filter koji blokira svetlosne zrake određene talasne dužine, a pacijenti mogu iskusiti i pojavu prstena duginih boja oko izvora osvetljenja. Na pregledu se može konstatovati promena dioptrijske snage sočiva, i katarakta naročito u svom početnom stadijumu ima tendenciju da “smanjuje dioptriju”, odnosno da kod osoba koje su hipermetropi postepeno smanjuje vrednost “plusne” dioptrije dok ne pređe u “minusnu”. Prisutna je i smanjena oštrina vida za daljinu, dok se vidna oštrina na blizinu “poprvalja”, te pacijenti primećuju da im naočare za rad smetaju i prestaju da ih koriste. Javlja se i fenomen tzv. monokularne diplopije, odnosno pojava duplih slika na jednom oku koje se ne mogu korigovati nošenjem naočara, prizmi ili kontaktnih sočiva. U svom daljem toku, katarakta dovodi praktično do potpunog gubitka vidne oštrine, te pacijent na pregledu može samo raspoznavati svetlost i pokrete, bez mogućnosti viđenja ili razlikovanja krupnijih ili sitnijih detalja.
Lečenje katarakte je isključivo hirurško. U početnoj fazi, kada vidna oštrina nije ozbiljno narušena, mogu se propisati odgovarajuće naočare ili kontaktna sočiva kako bi se poboljšala vidna oštrina.. Kada je katarakta razvijena do stepena kada se ne može korigovati pomagalima i kada remeti svakodnevno funkcionisanje pacijenta, pristupa se operativnom zahvatu. Operacija katarkte se obavlja u lokalnoj anesteziji i podrazumeva potpunu ekstakciju, tj. vađenje sočiva i njegovu zamenu veštačkim sočivom. Operativni zahvat je veoma uspešan u vraćanju vidne oštrine na period pre pojave katarakte, i više od 90% operisanih pacijenata nakon operacije nastavlja da živi istim kvalitetom života kao i pre pojave oboljenja.
Pošto mehanizam nastanka katarkte nije dovoljno poznat, ne postoji pouzdan metod kojim se njen nastanak može sprečiti. Moguće je u određenoj meri uticati na faktore rizika, kako bi se smanjila mogućnost nastanka katarakte u kasnijem životnom dobu. U slučaju postojanja sistemskih oboljenja, šećerne bolesti, povišenog krvnog pritiska i hiperholesterolemije, potrebno je lečiti i kontrolisati osnovno oboljenje. Određene studije su pokazale da izloženost oka štetnom dejstvu UV zraka tokom života može dovesti do pojave katarakte, te je neophodna adekvatna zaštita nošenjem sunčanih naočara sa odgovarajućom UV zaštitom. Neophodni su i redovni pregledi kod oftalmologa; nakon 50. godine najmanje jedanput u dve godine, a po potrebi i češće ukoliko postoje faktori rizika koji mogu dovesti do nastanka oboljenja.
